09.08.2008 (dan 18)

Vientiane, Ban Na

Odlučio sam da idem sam na treking po džungli. Pročitao sam da se u jednom selu po imenu Ban Na može to organizovati, pa idem tamo. Ban Na se nalazi na samom početku Phou Khao Khouay nacionalnog parka. Odjavio sam sobu, a stvari ostavio u susjednom gesthausu na čuvanje, jer ovaj luđak vlasnik ide na odmor, grom ga spalio. Uzeo sam tuk-tuk za 3 $ do južne autobuske stanice, nekih 10 km od grada. Tamo sam našao neki pickup kamionet koji će me odvesti do Ban Na.

Vožnja je vrlo prijatna, vjetar u kosi, a priroda divna. Sa mnom je još par lokalaca koji su iz sela. Nudim im po cigaru na šta oni pokazuju zahvalnost do neba. Ljudi su ovdje vrlo prijatni. Napokon stižemo do sela Ban Na. Do centra sela je još oko 2 km od glavnog puta, te se upućujem pješke zajedno sa momkom koji se vozio sa mnom. U tom trenutku nailazi neki njegov komšija sa motokultivatorom i prikolicom, pa sjedamo na prikolicu i vozimo se do sela. Kuće u selu su uglavnom od drveta, dosta primitivne i najčešće imaju samo jednu veliku prostoriju. U selu sam našao nešto što bi moglo biti kao seoska turistička agencija. To je zapravo jedna koliba od trske i bambusa, u kojoj sjedi čovjek i organizuje treking po džungli. Tu je i neka prodavnica u kojoj se artikli mogu nabrojati na prste. Sjedamo za jedan sto vani i počinjemo sa dogovaranjem oko trekinga. Za 40 $ smo se dogovorili za noćenje u džungli, sa lokalnim Lao ručkom. Treking će trajati cijeli dan, a povratak je sutra oko podne. Bus za Vientiane imam sutra oko podne, pa bi se htio vratiti do tada. Dobijam dva vodiča i krećemo odmah. Najprije idemo već utabanim stazama, te mi se učinilo da bi mogao i sam ovako. Međutim, ubrzo smo skrenuli sa staze i počeli da se probijamo kroz bujnu vegetaciju, tako da mi je postao jasan značaj i važnost dvojice vodiča.

Nakon 2 sata hodanja, kupam se u znoju i mnogo sam umoran. Konačno stižemo do neke riječice koja teče po stijenama, te tu pravimo pauzu da se malo odmorimo. Tu smo se kupali pod slapovima. Sumnjam da je jedan od vodiča peder, kako me gleda i štipka me po grudima kao iz šale. Nakon pola sata odmora idemo dalje. Cilj nam je doći do osmatračnice za slonove koja se nalazi duboko u džungli. Usput nailazimo na dosta tragova prolaska slonova. To zaključujemo po polomljenim granama, ali i po slonovskom izmetu. Pitam se da li je ovo pametno. Namučiš se, isprljaš se blatom, svaki kilometar prelazimo neki potok. Nakon još dva sata mučenja, konačno dolazimo do osmatračnice. Osmatračnica je jedan toranj na visini od desetak metara pored jednog malog jezera na koje dolaze slonovi, ali i druge životinje. Tu ćemo prenoćiti. Pogled sa tornja je predivan. U sred džungle smo, a gusta šuma je oko nas.

Sa mnom je jedno 5 lokalnih seljana – vodiča a tu su i dva mlada Francuza. Momci su izgleda na medenom mjesecu. Ovaj jedan, izgleda kao pjesnik a stalno nešto i piše, vjerovatno dnevnik… Kad budemo spavali moram pripaziti da im ne okrenem leđa. Kako li zamišljaju da se ovdje spava? Nema ničega. Vjerovatno na drvenim daskama. Nema šta, ovo je pravi hotel s pogledom na jezero. Lokalci su počeli da kuvaju i spremaju ručak. Ješćemo tipičnu Lao hranu. Znači biće riže…oh ne! Ručak se sastoji od skuvanih komadića prasetine, zajedno sa dosta salate i povrća…umjesto hljeba jede se sticky rice, loptica od ljepljive riže. Ma nije ovo ni tako loše! Nakon ručka ili večere, kako se uzme, već je noć. S osmatračnice se ne vidi ni prst pred okom. Mjesečine nema tako da se ne isplati ni gledati. Pitam se šta i ako dođu slonovi kada se ništa ne vidi.

Pušimo i razgovaramo ko je odakle, te im pokazujem na karti gdje je Evropa. Nemaju pojma. Ovaj moj vodič kaže da je jednom bio u Tajlandu u životu, a to je prilično blizu, odmah preko rijeke, ostali nisu nikad izašli iz zemlje, a neki ni iz sela.

Uče me malo da pričam Lao, te sam zapamtio nešto kao „hop tai da lalai“- „Hvala veoma mnogo“ i sabajdii – „zdravo“. Vrijeme smo prekratili i rješavanjem zagonetki sa klipićima od šibica. Francuz – pjesnik je pun trikova, al ne daju se ni Laosanci.



Vrijeme je da se spava, od slonova nema ništa. Razapeli smo mreže iznad glava i sa strana zbog buba i komaraca i spavaćemo na podu. Biće malo tvrdo ali možda bude dobro za leđa. Ipak, s obzirom na premorenost ni ta neudobnost nije problem te sam zaspao kao top. Poslije nekog vremena, u toku noći, budi me jedan od vodiča. Kaže stigli su slonovi. I stvarno, iako se ne vidi ništa, čuju se sasvim jasno.

Kupaju se u jezeru. Vodič kaže da ih ima oko 20. Tada je par slonova došlo do tornja i počelo svojim tijelima da udara o stubove tornja, tako da se sav toranj tresao. Ovo uopšte nije prijatno. Pitam vodiče, hoće li ovo izdržati udarce slonova, na šta oni kažu da hoće i da ne brinem. Ma da, ali njihova lica ne zrače sa sigurnošću.

E samo mi treba još da me izgaze slonovi u divljini. Preživiš rat da bi te ubio slon. Vodiči pale neke krpe i papir i bacaju dole na slonove da ih rastjeraju. Toliko da se ne brinemo. Sad mi je jasno zašto stubovi tornja imaju šiljke na sebi. Prošle godine, na ovom mjestu su slonovi ubili jednog mještanina. A svi mislimo da su to miroljubive životinje. Osluškivao sam ih tako dobrih sat vremena, a kad sam vidio da njihovi udarci nemaju učinka, vratio sam se na spavanje. Ubrzo se sve smirilo. Imamo nešto kao male šatore u kojima spavamo. Moramo sve dobro zatvoriti da nas ne bi insekti uznemiravali u toku noći. Bez obzira na tvrd i neudoban ležaj, zaspao sam vrlo brzo. Ništa čudno kad se uzme u obzir koliko sam danas hodao.

<< prethodna                                                                                  sledeća >>