06.08.2008 (dan 15)
Hanoi
Spavao sam do podne. Konačno da se naspavam kao čovjek, jer svih ovih dana sam ustajao rano, a i tempo putovanja i kretanja je nenormalan. U svom hotelu saznajem da mogu otići do najveće turističke atrakcije Vijetnama i čuda prirode Halong Bay-a. To je oko 3000 stijena i koje se nalaze u moru i čine fascinantan prizor. Ali ja, nažalost, nemam vremena za to. Nisam ni znao da to mjesto uopšte postoji sve dok mi cura na recepciji nije to rekla. Eto ti sad! Sad bih ja ostao ovdje još jedan dan samo zbog toga, ali onda moram skratiti Laos. Šta raditi? Biti u Hanoju a ne obići Halong Bay je isto kao biti u Parizu a ne obići Ajfelov toranj. Do sad mi je sve išlo savršeno a evo sad vidim da sam napravio veliki propust. Ipak, odlučujem da nastavim dalje ka Laosu iako mi ta odluka nije lako pala. Cijeli dan sam mislio na taj Halong. Tako je to kad se ide bez plana. Autobus mi polazi tek u 18.00 tako da moram provesti još 6 sati u dosadnom Hanoju.
Hanoi
To vrijeme sam iskoristio za poslednju šetnju po gradu i u obilasku prodavnica. Popio sam kafu pored jezera. Suveniri me ne interesuju, te stvari ostavljam glupim americkim i japanskim turistima. Ispred hotela me čeka minibus koji me vozi do autobuske stanice. Autobus za Laos će izgleda biti nešto malo bolji od onog iz filma „Ko to tamo peva“. Tek je 6 sati poslije podne, a sunce već zalazi. Nikako da se naviknem na ovo vrijeme. U autobusu je gomila Vijetnamaca i ljudi iz Laosa, te nekoliko engleskih turista – dva idiota i dvije odvratne sestre. Mislim, fine su one fizički, ali jednostavno Engleze ne mogu smisliti.
Na zadnjem sjedištu, sve do krova busa, su natovarili džakove s rižom i ko zna čim sve. Bus je prepun, ljudi leže na podu. Ove engleske kurve, svaka zauzela po dva sjedišta u prepunom busu. Bilo mi je posebno drago, kad se silom jedan prljavi Laosanac uvalio kod jedne od njih. A ona me gleda i traži podršku od mene, kao vidi kako su prljavi i nekulturni. Ovaj mladi Englez sa dugom kosom kaže da putuje već par mjeseci i da se trudi da što manje potroši tako da se prevozi autostopiranjem, a spava kod ljudi po kućama tako što ih zamoli da prespava. Kaže ljudi, iako su vrlo siromašni, daju mu čak i da jede i da prespava. Na pitanje da li im daje nešto zauzvrat, on odgovara da im daje svoje prijateljstvo! Eto kakvi su ljudi Englezi. Ma da su pametni pa da te oderu, pa da ti prodaju organe, mislim u sebi. Malo pa malo, autobus staje u nekim selendrama, dok vozač i njegov pomoćnik utovaraju još nekakvih džakova u bus. Ma sve kao u „Ko to tamo peva“. Samo još da ubace i prasiće i to je to. Meni to miriše na neki šverc, ali šta me briga. Prelazimo granicu i ulazimo u Laos na graničnom prelazu Nam Can. Na granici treba platiti nešto malo za pečat u pasošu, a ja nemam ni dolara a ni ovih njihovih para. Lao valuta je kip. Iako znam da na granici nikad ne treba mijenjati pare, moram, i mijenjam 40 eura za nekih 18.000 kipa kod vijetnamskog službenika na granici. Pojmam nemam kakav je kurs i koliko se kipa dobije za jedan euro. Što se mene tiče, može biti 18.000 a može i 180.000. I naravno, kasnije vidim da me zajebao za čitavih 30 eura. Tako mi i treba! Prelazim granicu i u bijesu gužvam pasoš i šutam ga nogom uz radosne usklike grupice Vijetnamaca koji to posmatraju. E sad mi nije žao svog onog napalma što su Ameri bacili po ovim žutaćima. Na granicu Laosa sam došao rano ujutro tako da sam morao čekati sat ili dva da se granica otvori.