22.02.2015 (Dan 28)
Kuala Lumpur
Nedaleko od graničnog prelaza smo napravili malu pauzu u nekom restoranu. Sjedim sa dvojicom Malezijaca i pričamo o raznim temama. Jedan od njih je moj poznanik koji me je zezao za Mostar. Pitaju me da li sam probao voće koje se zove durian. Znam da izgleda kao žuto-zelena lopta sa bodljama, ali se ne sjećam da li sam ga probao. Izgleda da nisam, jer kako kažu, sigurno bi se sjetio. To je najpopularnije voće u Maleziji, ali isto tako sa odvratnim, smrdljivim ukusom i mirisom. Što kažu, ili ga obožavaš ili ga mrziš. U metrou u Singapuru se mogu pored natpisa “No smoking” vidjeti i natpisi “No durian”! Malo smo se dotakli i viznog režima. Pitam ih, iako već pretpostavljam odgovor, kakvo je stanje sa Izraelom, kad su ovoliko zapeli za Rusiju i Srbiju. Momak uzima svoj pasoš i pokazuje mi prvu stranicu na kojoj piše: “Valid for all countries except Israel”. Dakle, sve je jasno. Toliko su daleko od Izraela i Palestinaca, ali im to ipak nije problem da se vjerski solidarišu. Zatim smo nastavili sa putovanjem prema KL-u. Bus je vrlo udoban i odličan za spavanje. Ima velika sjedišta sa dovoljnim razmakom da se mogu ispružiti i noge. Oko 6 ujutro smo stigli u Kuala Lumpur, tačnije stanicu Puduraya. Ovo je dio grada koji i ja i Željko znamo napamet. Inače, obojica ne volimo KL. Ako ikad više budem letio preko KL-a, negde dalje prema istoku, na primjer prema Sulavesima ili Kalimantanu, sigurno neću izlaziti sa aerodroma. Ma koliko god bude trajalo čekanje na konekciju za sledeći let. Uzeli smo sobu za 10 eura u mom starom gesthausu Asrama Step Inn. Tu sam već bio 2011. godine. Soba nije pretjerano uredna, ali svakako nam treba samo za pola dana. Sada su ovdje vlasnici neki Evropljani. U vrijeme kada sam ja bio ovdje, vlasnici su bili neki Indijci. Odspavali smo dva sata. Promijenio sam još 20 eura. Imam još 30 eura da se vratim u Banja Luku. Imali smo doručak i kafu na terasi gesthausa. Ne planiramo da previše hodamo po gradu. Muvaćemo se po Kineskoj četvrti i obići neke prodavnice da kupimo poklone. Chinatown je ostao isti kao i prije. Kupio sam neke haljine onoj mojoj nesreći kod kuće. Raspitali smo se za bus do KLIA aerodroma. U 16.15 imamo bus Star Shuttle i košta 12 RM. Odlično! Nakon što platim bus, ostaje mi još tačno 4 RM ili jedan euro. U sobi smo oko 14.00, a preostalo vrijeme smo proveli čekajući na terasi. U 16.15 smo ušli u Star Shuttle bus do aerodroma koji je udaljen oko 70 km od grada. Bus staje ispred McDonald’s restorana na stanici Puduraya. To je 50 m od našeg gesthausa, tako da je naša lokacija idealna. Stigli smo na aerodrom. KLIA je ogroman, i dio koji je nama potreban je tzv. Satellite Terminal ili Glavna zgrada terminala. Na aerodromu smo našli i Sinišu koji je uspješno obavio misiju u Vijetnamu. Zeza nas kako je dobar Halong Bay! Tako nam i treba kad smo budale
Glupan na čekiranju karata me zadržao više od pola sata. Čudno mu je da letim za Beograd pa se pita da li imam vizu za Srbiju. U njegovom računaru je podatak da Srbija i Bosna imaju vize. Pola sata sam mu objašnjavao da vize ne postoje, ali ništa. Zove on svoje pretpostavljene, telefonira, preznojava se, a ja hoću da poludim. Nisam izdržao pa sam mu sa kiselim osmjehom rekao “First day on the job, huh?” Naravno, Željko i Siniša koriste priliku i da me malo zezaju za ovo. Konačno mu je neko dao pravu informaciju pa mi je dao avionsku kartu. Dobro bi bilo da malo osvježe podatke u svom sistemu. Usrana Malezija! Avion za Dohu polijeće u 20.40. Poletili smo sa sat vremena zakašnjenja. Pilot je rekao da je bilo nekih problema sa avionom. Da li je otpao točak ili se odlijepilo jedno krilo? Eto ti sad! Možda još nije sve gotovo? Bermudskom trouglu bi trebalo dodati i novi, Malezijski trougao. Nakon 7 i po sati leta smo sretno sletili u Dohu, Katar. Ovdje moramo čekati 8 sati na let za Beograd. Poludićemo na aerodromu.
23.02.2015 (Dan 29)
Doha, Beograd
Malo smo uspjeli da odspavamo na aerodromu. To nije tako jednostavno, jer se treba boriti sa ostalim putnicima oko par fotelja i ležaja na aerodromu. Inače preostaje samo spavanje na neudobnoj stolici, što je nemoguće. Oko 8 ujutro smo poletili za Beograd. Na našem aerodromu pri izlasku iz aviona nas je dočekalo par policajaca i neki lik koji pregleda pasoše i pita ko je gdje putovao, a sve sa ciljem da neko ne unese neku zaraznu bolest u zemlju. Mene su odmah pustili. Nije problem ako izazovem epidemiju u Bosni. Željko je isto prošao lako. Pitao je Sinišu gdje je putovao, a ovaj mu odgovorio, “a gde sve nisam bio, Hong Kong, Burma, Tajland, Vijetnam…” Na licu ovog inspektora ili šta je već, pojavio se zadovoljan i srećan izraz lica, a zatim je uskliknuo, “e, takvi mi trebaju!” Morao sam da ga čekam više od pola sata da ga pregledaju i ispitaju. Međutim, sve se dobro završilo. Sve u svemu, ovo putovanje mi neće ostati u sjećanju kao jedno od ljepših. Napravili smo previše grešaka, kao da smo totalni početnici. Rezultat je skoro fijasko od avanture. Ovakve avanture znaju biti same po sebi dovoljno stresne, tako da je najmanje potrebno dodavati na sve to još i stres od strane saputnika. Ali eto, neka smo se svi vratili živi i zdravi i sa dosta naučenih lekcija.