24.02.2011 (dan 31)
Pulau Perhentian, Kota Bharu
Ujutro smo otišli do Daneila cafea na kafu i doručak. Doručak sličan kao i prošlih dana: omlet sa sirom i gljivama i palačinak sa bananom i čokoladom. Dan je prelijep i sunce sija. U 11.30 smo na pristaništu i čekamo brodić za Kuala Besut. Otrčao sam da nađem Luku da se pozdravimo jer to nismo uradili sinoć. Našao sam ga u njegovom bungalovu. Izgrlili smo se i dao sam mu svoj mail. Ko zna, možda se nekad i vidimo opet. Bilo mu je strašno drago što sam došao. Tačno u podne smo krenuli. More je sada mnogo mirnije nego prošli put. Još me bole leđa od onog prokletog voza. Nakon 45 minuta smo stigli u Kuala Besut i odmah se uputili prema autobuskom stajalištu. Tu je i nekoliko taksista koji se nude da nas povezu. Za sada oklijevamo jer nisu jeftini, a želim i da vidim kakva je situacija sa busevima. Nakon 15 minuta je naišao kombi u kojem su bila još dva slobodna mjesta pa smo brzo ušli u njega, jer je tu još nekoliko Engleza.
Kota Bharu
Stajali smo na malo boljem mjestu od njih, bliže smjeru iz kojeg dolaze vozila. Oko 14.30 smo već u gradu Kota Bharu. Odmah smo otišli na Internet da vidimo šta ćemo dalje u vezi transporta za sutra. Mislim da je izvodljivo da uzmemo neki večernji bus do Penanga, a zatim sutra poslije podne da idemo prema Kuala Lumpuru. Znam i da će biti naporno, ali to je jedini način da vidimo Penang i Georgetown. Ideja je da noću idemo busom do tamo, a onda oko 17 časova da letimo avionom do KL-a. Međutim, nemamo sreće sa avionima taj dan. Odatle uglavnom leti kompanija Firefly za Subang, pored Kuala Lumpura, ali je prilično skupa, a Air Asia ima samo jedan let. Morali bi dati oko 100 eura za avion. Ništa nam ne odgovara ni po cijeni, a ni po vremenu leta. Moraćemo ići busom i za KL. Mirjana je ostala u Internet cafeu, a ja sam otišao do bus stanice da vidim za karte. Tu je nekoliko šaltera, jedan pored drugog, raznih bus kompanija i sve je to vrlo slično. Kupio sam dvije karte po 37 RM za grad Georgetown. Autobus polazi večeras oko 21 čas i to sa Tesco bus stanice koja je nekoliko km odavde. Pošto je sada oko 17.30 znači da imamo vremena da i malo obiđemo ovaj grad. Ostavili smo ruksake u gesthausu Backpackers lodge i izašli van. Grad nije posebno zanimljiv. Mnogo natpisa je na arapskom jeziku i osjeti se neka konzervativna atmosfera.
Kota Bharu
Ovdje je islam vrlo važna stvar i to je očigledno na svakom koraku. Grad je prijestolnica države Kelantan i ima oko 450.000 stanovnika. Na vlasti u državi je Islamska partija koja zagovara striktno praktikovanje islamaj a i sam grad nosi epitet islamskog grada. Definitivno najkonzervativnija sredina u cijeloj Maleziji. Po cijelom gradu se može vidjeti mnogo „divljih“ taksista, obični ljudi koji sa svojim autima nude taksi usluge. Dok hodamo ulicama svi ljudi nam nude prevoz tako da sam pomislio da u ovom gradu žive samo taksisti. Naravno da nećemo koristiti njihove usluge, jer to sigurno znači da bi morali platiti mnogo više nego kod pravih, registrovanih taksista, a sve to i nije baš potpuno bezbjedno. Očekivano, grad mi se uopšte ne sviđa. Ušli smo u jedan veliki tržni centar na nekoliko spratova a zove se Parkson. Uglavnom smo samo razgledali, ali i nema nešto pametno da se kupi unutra. Sve što bi od odjeće kupili ovdje, mogli bi da nosimo samo u Teheranu. U jednom supermarketu smo kupili brdo začina za 50 RM. Tražimo neku knjižaru da kupim neku knjigu. Nalazimo jednu, ali imaju vrlo slab izbor knjiga na engleskom. Svi iz knjižare žele da mi pomognu na bilo koji način, a jedan stariji čovjek, kad je čuo da smo iz Bosne, pita me da li znam centralni park „Petar Kočić“ u Banjaluci. Šokiran sam, ne mogu da vjerujem. U najzaostalijoj državi Malezije on mene pita za park u Banjaluci. Izgovara ono Kočić kao Kodić, ali mi je jasno na šta misli. Jasno je da je bio u Banjaluci. Svakakvi likovi su dolazili tamo u toku rata pa sam pomalo sumnjičav. Još me pita da li znam za Ratka Mladića i Miloševića. Samo sam klimnuo glavom sa glupim, kiselim osmijehom na licu. Jasno je šta ovdje misle o njima. Samo nam treba još da nam organizuju i javno linčovanje ovdje. Nemamo mi džabe bezvizni režim sa Malezijom. Ovaj je izgleda radio za UN u toku rata u Bosni pa je bio i tamo. E bože, kakvi su nama sve dolazili u posjetu. Uputili su nas da idemo prema tržnom centru KB, jer tamo ima velika knjižara. Rukujemo se, pozdravljamo i idemo tamo. Nadam se da nas neće dočekati neka grupa radikalnih islamista na pola puta do tamo. KB je oko 1 km odavde. Ovdje se osjećam kao da sam u Iranu, sve žene su pokrivene, a takva je i atmosfera. Usput prolazimo i pored zanimljive sat – kule, jedini objekat u gradu koji je vrijedan fotografisanja. Stigli smo u KB, moderan tržni centar sa mnogo prodavnica razne robe. U prizemlju je i niz restorana brze hrane i slastičarni, a gore na spratu je velika knjižara „Popular books“, pa odmah idemo tamo. Izbor knjiga je prilično loš tako da nisam našao ništa meni zanimljivo. U prizemlju smo ušli u „Pizza hut“ i ja sam pojeo opet, već standardne, špagete bolonjeze, a Mirjana neku piletinu sa sirom i rižom. Odmah preko puta je slastičarna „Secret Recipe & KB mall“ i tu smo smazali po jedan kolač. Jedan malo veći kolač je oko 6 RM. Nije loše.
Vratili smo se pješke do gesthausa i uzeli ruksake. Ignorišemo pozive lokalnih ljudi koji glume taksiste i tražimo pravi, regularni taksi. Oni su jasno označeni i imaju natpis kompanije za koju rade. Uzimamo jedan za 10 RM i idemo prema Tesko bus stanici, 3 km od grada. Taksista ima lice robijaša, ne vadi cigaru iz usta, ali je vrlo ljubazan. Noć je i čekamo bus. Oko 21 je bus došao i krenuli smo. Vozićemo se cijelu noć i spavaćemo u autobusu.